iveta

Zelim da svi znaju da mi ljubav ne treba. Zelim da svi znaju da sam sama sebi dovoljna. Zelim da svi znaju da mogu bez partnera. Druge mogu da lazem, ali ne i sebe u mracnoj i hladnoj sobi. Pokazujem da sam jaka, ali svaka ljubavna pesma me slomi, stvore se suze u ocima, zadrhti srce.. Lakse mi je da ih lazem i kazem kako mi je sada bas lepo, a ne da priznam da nemam srece u ljubavi. Vise u srecu i ne verujem.. Ako je istinito da onaj ko nema srece u ljubavi ima u kartama, ja cu onda lako postati milioner.

Covek je zaista cudno bice. Ne mogu da shvatim kako mogu da muce druge ljude i da ne osecaju krivicu. Zar nije mucenje ovo sto se desava migrantima? Ko mi kaze da nije grdno se vara. Ljudi su izgubili sve sto su imali i u potrazi su za hlebom i krovom,a sta im neki rade- prosto i jednostavno receno muce ih. Uvek neko mora da je izuzetak u slozi i to zbog cega,zbog nekog svog hira koji ni on ne zna cemu vodi. Nisam ocekivala veliku ljudskost,jer ko je jednom bio u stanju da uradi ono sto je uradio devedesetih i opet ce,ali zar nismo ,,odrasli'' , naucili nesto vise. Pa zivimo u drugacijem vremenu nego pre 20 godina,ali ne, izgleda da su neke stvari i sindromi ostali isti. Svaka neljudskost treba da se osudi. Vodite se mislju da nikada ne znate sta ce vas sutra zadesiti i na cija vrata cete morati zakucati! 

CMS (eng. Content Management System) predstavlja sistem, tj. programsku aplikaciju za upravljanje sadržajem nekog web sajta. CMS daje mogućnost moderatoru sajta da samostalno odrzava sadrzaj (da menja postojeci tekst, dodaje novi, da ubacuje slike i flash objekte, dodaje nove strane, itd.) bez bilo kakvog poznavanja tehnologija za izradu web sajtova. Drugim recima bez bilo kakvog poznavanja html-a ili php-a uz par klikova misem mozete samostalno da menjate sadrzaj prezentacije i time da smanjite troskove oko azuriranja. CMS je posebno potreban onima ciji se web sajtovi cesto azuriraju.Na internetu se moze naci veliki  broj gorovih CMS sistema kao sto su Joomla, Drupal, ExpressionEngine, a pored njih i WordPress, Blogger koji su dobri za blogove. Jedina njihova mana je ta da su oni napravljeni za standardne potrebe, tako da ako Vas sajt ima neke posebne zahteve, bolja solucija je da zatrazite od web programera izradu novog CMS-a koji zadovoljava sve potrebe Vaseg sajta.Web dizajn paketi Premium i CMS sajt za 7 dana koriste G++ Online CMS sistem koji je neki lik (izvor) licno razvio i klijentu daje sledece mogucnosti:* jednostavno menjanje sadrzaja stranice pomocu tekst editora slican Word-u* online uredjivanje sadrzaja* dodavanje, brisanje i promena stranica* neogranicen broj stranica* upravljanje slikama, pdf fajlovima i fajlovima ostalih formata* sadrzi opciju za pretragu* podrska za visejezicnost* opcija za dodatni sadrzaj (novosti, linkovi, zanimljivosti itd.)

IZVOR: http://www.draganmarkovic.net/weblog.php?file=sta-je-cms.php

Ponos nas moze dovesti do najveceg bola,gubitka najdrazih ljudi pa cak i smrti. Koliku smo u stanju zrtvu da prinesem zarad naseg ponosa? Ako je nas ego iznad nasih prijatelja mi ih tada gubimo i ostajemo sami. Kasnije jako je tesko naci reci opravdanja kada nas stigne griza savesti i pocne da nas jede polako ali sigurno. Ljubav i ponos nikada nisu bili par,uvek su bili suparnici. Svaki covek treba da voli sebe ali da zna da ceni i druge. Bolno je vecati nedelju dan oko najobicnijeg izvinjenja i na kraju nista. Tesko je pobediti sebe i objasniti sebi da ima i nekih drugih ljudi na ovoj planeti i da su i oni nekada u pravu. Bitno je voleti,kako sebe tako i druge!

Cudno je sto jedna te ista stvar moze izazvati najveci osmeh na nasem licu, srecu koja se granici sa kosmosom i bezgranicnu bol, more suza i prazninu duse. To moze samo ljubav i osoba koju volite. Svako od nas ima svoje mane i vrline, ali ja sam mislila da sam nesto drugacije nego sto jesam. Shvatila sam da sam sebe upoznala tek pre nekoliko noci. Covek ima tri lika- ono sto jeste, ono sto misli da jeste, i ono kako ga drugi vide. Meni su se sva ta tri lika izgubila i stopila u jedno. Mislila sam da nikada necu moci da pokazem mrznju, prezir, a da cu samo voleti, ali ispostavilo se drugacije... Necu umeti da oprostim to sto je uradio i to definitivno nikada! Pokusaj da mene ponizi nije mu posao za rukom, jer ponizio je sebe. Pokazao je da je primitivan, jer nasilje je najvisi oblik primitivizma. Svi gresimo, i ja priznajem da sam pogresila, ali nisu sve greske za osudu, ali neke greske ipak jesu. Svaka nova ljubav je gora od prosle ali bolja od buduce! Znala sam da vise nikada nece biti kao sto je bilo na pocetku, ali ovakav kraj nikada nisam zamisljala.. 

Sta je to ljubav? Da li ona boli?..- Za mene,ljubav je samo secanje sada. Gledajuci nase slike,setila sam se svega..svih setnji,pogledanih filmova,vecera.. Iako je proslo godinu dana od kako te nema,moj zivot i dalje nema onaj isti smisao kakav je imao dok si ti bio tu. Svakim danom se budim nadajuci se da ces ti biti pored mene,a kada shvatim da je to nemoguce, pozelim da dodjem gore tebi, ali ono sto si ostavio za sobom mi ne dozvoljava tako lako da odem i sve napustim. Sada mi sve pada tesko, ali moram da zelim i da se nadam da cu uspeti da prezivim bez tebe. Vise nista nema onu car koju je imalo dok smo bili zajedno. Naucili smo jedno drugo mnoge stvari. Svaka golf loptica me podseca na tebe. Secam se koliko si strpljenja imao da me naucis kako da igram i budem dobra u toj igri. Od kada te nema vise ne igram golf, nikada vise nisam ni otisla na teren jer me tu sve podseca na tebe. Cak vise ni u Skotsku ne zelim da se vracam. Svaka ulica, zgrada ili park u Edinburgu me podseca na tebe. U glavi mi je uvek tvoja recenica, koju si mi govorio svaki put kada bih poklekla..,,Budi Kaledonija''. Pored tebe nisam dozivljavala poraze, uvek bih bila pobednica.. Nije mi smetala tudja zemlja, jak vetar koji je skoro stalno duvao dok smo setali, pa ni to sto nikada nisam radila posao koji sam volela, ali sam bila sa tobom i bila sam srecna. Danas imam samo secanja na sve to. Uvek mi se nocu javis, u snu, i govoris mi da me volis. Ja znam da si tu uvek samnom. 

Koliko smo samo puta bili u situaciji da mislimo da nema izlaza. Pomisljamo da nikada necemo moci da uradimo,kako je zivot prema nama okrutan,da nemamo srece bas ni gram i slicno. Ne vidimo da postoji resenje,ali ono je uvek tu,samo mi treba da znamo kako da dodjemo do njega. Ima mnogo sitnica koje nam stoje na putu do naseg cilja. Bitno je da nam je taj cilj zacrtan i da znamo kuda idemo. Svaki problem ima resenje,jer ako nema mi tada zavrsavamo svoj zivot. Sve sto nas ne ubije to nas ojaca!

Obozavam bombone sa ukusom jagode, a nikako ne volim sa ukusom jabuke. I vidim ja da je ostala jedna bombona od jagode i sva srecna je otvorim i zagrizem i shvatim da nije od jagode nego od jabuke.. Bas nemam srece :(

Danas je sve manje prave ljubavi. Setajuci gradom verovatnije je da ces sresti coveka kako seta psa nego coveka kako gura kolica sa bebom ili vodi dete u park. Volela bih da dozivim ljubav kakvu su imali nasi dedovi,nase babe pre sezdesetak godina. Tada su se svi mnogo vise voleli,cenili,zeleli da budu deo necijeg zivota. Danas,tesko je pronaci mlad par koji se voli bez premca,par koji nije zajedno radi neke koristi ili zbog ''smaranja'' roditelja. Postoje situacije, gde roditelji zele da se dete sto pre udas/ozenis,pa ono iz te njihove dosadne price to uradi. Takve ljubavi ne traju dugo ako je uopste i bilo malo ljubavi.

Uvek treba pokazati da si covek! Svi koji mogu,bilo bi lepo da dobrovoljno daju krv,jer nase malo nekima znaci mnogo.

 Novosadjani,pokazimo sutra da smo veliki ljudi i pomozimo!

Samo nas jedan put vodi ka spokoju i sreci nase duse,zato uvek treba da budemo spremni da njime krenemo, bilo to u ranu zoru ili kasno u noci, treba da se okrenemo sebi i videcemo svetlost. Idem u susret sutonu, mozda da bih se probudila u zoru nekog drugog, sasvim novog sveta. Zelim da izbrisem trag za sobom, ali znam da tragovi ljubavi nikada nece moci biti izbrisani. Umesto da se trudim da ispravim i izbrisem stvari iz proslosti, treba da se okrenem buducnosti. Zivot je kratak koliko i pola uzdaha, zato ne treba da sadimo nista osim ljubavi, jer ona je najbolji lek za sve. Ako nam ljubav postane zapovest, mrznja ce nam postati zadovoljstvo. Treba da shvatimo da nam je sve na dohvat ruke, samo nesmemo da se predamo. Covek moze biti porazen ali ne i unisten od strane sile prirode, ali on sam sebe moze unistiti. Nista ne treba da prepustamo drugima, jer ako svako bude cekao da neko drugi uradi ono sto je on mislio, mi onda u stvari nista necemo uraditi, a bez ikakvog pomaka nas zivot nema smisla. Smisao i jeste da pokusavamo. Nekada ce to biti uspeno, nekada ne, ali moramo da se trudimo. Kada izgubimo svaku bol, izgubili smo zivot. Svako nase zadovoljstvo nije nista drugo nego trgovina sa djavolom. Rizikovati moramo kako bi znali sta ce biti sutra. Ovaj svet je zamisljen kao savrsenstvo, jer ako se krene od predpostavke da je Bog savrsen, a savrseni stvaraju samo savrena dela, covek je savrsen. Gledano danas kako jeste, mi ne mozemo reci da smo svarseni, jer za coveka uvek ima nade da mu bude bolje i da za sebe ucini nesto bolje. Mi nismo savrseni jer savrsena je samo priroda,sama po sebi. Mi smo slobodni da cinimo sta nam je volja i da sami uredjujemo svoj zivot. Ko hoda tudjim stazama nikada nece imati svoje, nikada se nece moci okrenuti i reci, sa ponosom:,,To sam ja!'', nego ce vecno sakrivati svoju glavu. To sto smo uradili ne mora da bude nesto ogromno, ali mora da bude nase, mora da bude nas izbor i nas put, nasa zelja i nas trud!

Rugati se nekome zato sto je drugaciji je najveci pokazatelj kakva si osoba. Svako od nas treba da gaji svoju individualnost. Malogradjani pogledajte prvo sebe pa onda pricajte nesto o drugima! Niko nije trazio da ima taj zdravstveni problem koji ima. Ljudi treba da shvate da nije sramota imati naocare,protezu,biti u kolicima,pomagati se stapom...-to nije sramota,to je zivot! Svakog ko se ruga drugima treba da se zapita sta njemu fali. Primitivizam i nekultura. Svako treba sebe da prihvati takvog kakav jeste,a ostali treba da ga postuju zbog njegove licnosti a ne medicinskih pomagala! 

Danas je bio, barem ovde u Novom Sadu lep dan. Posle mnogo oblačnih dana, Sunce se napokon udostojilo da nas poseti. Možda nismo zaslužili, pa ono beži od nas, ne znam, ali lepo je videti ga opet. Sa prozora svog stana vidim decu kako se igraju i razmisljam kako je opuštajuće čuti njihovu graju. Uz šoljicu kafe i nekoliko kolačića čitam svoj stari dnevnik. To inače ne radim, ali danas želim da se setim onih starih dana. Dok čekam mamu da mi se javi iz bolnice, to mi je jedina uteha, jedino sećanje na ona vremena koja su sada pobedjena i koja su sada daleko iza mene. Nadam se da ću tako srećan kraj imati kada završim i sa pisanjem ovog dnevnika, jer to će značiti da sam uspešno završila još jedno razdoblje u svom životu. Ovo poršlo o kome čitam, posle mnogo muka završilo se srećno. Ovako kada gledam, danas sa novim mukama, izgleda mi smešno, ali onda to su bile prave muke. Osmeh na lice dolazi od čitanja jednog pisma koje stoji čvrsto zalepljeno na koricama dnevnika. Samo kada se setim tih smešnih i detinjastih zaljubljenih reči i rečenica, srca po koricama, imena napisana sa znakom za sabiranje i slične stvari samo mi daju do znanja koliko sam u stvari odrasla. Iskreno, ne secam se kada sam poslednji put napisala ljubavno pismo, što nije baš pohvalno, možda čako mogu reči da se i ne sećam kada sam poslednji put bila zaljubljena i da sam nekoga stvarno volela kao i taj neko mene. Tada smo se onako najiskrenije ''dečački'' zaljubljivali, a danas od toga nema ništa. Volela bih da sam još uvek dete i da ne znam šta znači imati obaveza i šta je zapravo život, da i dalje mislim kako je život savršen, da ne znam da postoji bolest koja uzima svakim danom nove žrtve. Danas nažalost to znam, znam da ta surova bolest vlada, a kojoj ne znaju uzrok i kako kažu još nema leka. Možda ne bih ni ja još uvek shvatala težinu reči karcinom da se to ne dešava mom bratu. Već dve godine, iz dana u dan njemu je loše i sve gore. Ostao je nepokretan. Gledam sve to i više  ne mogu ni da plačem, jer se iz sveg srca molim da će mi jednom potrčati u zagrljaj i da će moći na svadbi svoje sestre da povede kolo. Nisam ranije shvatala šta znači boriti se za život ali sada shvatam. Shvatam da ono što sam pisala u prošlom dnevniku nije ni malo bilo teško kao ovo danas, i da se samo nadam da ću moći i sada da napišem da smo uspeli, uspeli da pokažemo da smo jači od bolesti i da mi želimo da živimo. Svaka stvar je sada manje bitna od ove, svaka želja je na drugom mestu osim želje da on ozdravi. Primarne i sekundarne stvari poprimile su drugačiju formu i drugačiji oblik. Sreća je nazvana drugačijim imenom a želja i težnja su dobile novo značenje.

Mnogo sam razmisljala na temu srece.  Ne srece kao dobitka na lutriji niti srece u zivotu, vec one srece koja se moze videti kroz osmeh. Ko mene u stvari cini srecnom? Kada tako postavim pitanje mozda i ne bih znala odgovor, ali kada se pitam sta mene cini srecnom, odgovori su vec tu. Ko ili sta, bas se cini kao mala razlika ali nije, veoma je velika. Ako pomislim na to sta me cini srecnom odmah bi rekla da je to muzika i knjiga, ali ko mene cini srecnom? Tu odgovor ne bih odma imala. Ljudi me cesto cine nesrecnom. Oni kao da namerno gledaju da ti nemas osmeh. Nema vise radosti zbog tudje srece, nema vise zelje da neko bude srecan, jer danas se gleda kako povrediti nekoga i skinuti mu osmeh sa lica. Plasim se procitati novine, jer toliko brutalnih ubistava u njima ima koja normalnom coveku izazivaju tugu i osecaj straha. Sve je oko nas postalo zatrovano. Ko zeli u ovom svetu da bude srecan mora da bude lud.