iveta

Samo nas jedan put vodi ka spokoju i sreci nase duse,zato uvek treba da budemo spremni da njime krenemo, bilo to u ranu zoru ili kasno u noci, treba da se okrenemo sebi i videcemo svetlost. Idem u susret sutonu, mozda da bih se probudila u zoru nekog drugog, sasvim novog sveta. Zelim da izbrisem trag za sobom, ali znam da tragovi ljubavi nikada nece moci biti izbrisani. Umesto da se trudim da ispravim i izbrisem stvari iz proslosti, treba da se okrenem buducnosti. Zivot je kratak koliko i pola uzdaha, zato ne treba da sadimo nista osim ljubavi, jer ona je najbolji lek za sve. Ako nam ljubav postane zapovest, mrznja ce nam postati zadovoljstvo. Treba da shvatimo da nam je sve na dohvat ruke, samo nesmemo da se predamo. Covek moze biti porazen ali ne i unisten od strane sile prirode, ali on sam sebe moze unistiti. Nista ne treba da prepustamo drugima, jer ako svako bude cekao da neko drugi uradi ono sto je on mislio, mi onda u stvari nista necemo uraditi, a bez ikakvog pomaka nas zivot nema smisla. Smisao i jeste da pokusavamo. Nekada ce to biti uspeno, nekada ne, ali moramo da se trudimo. Kada izgubimo svaku bol, izgubili smo zivot. Svako nase zadovoljstvo nije nista drugo nego trgovina sa djavolom. Rizikovati moramo kako bi znali sta ce biti sutra. Ovaj svet je zamisljen kao savrsenstvo, jer ako se krene od predpostavke da je Bog savrsen, a savrseni stvaraju samo savrena dela, covek je savrsen. Gledano danas kako jeste, mi ne mozemo reci da smo svarseni, jer za coveka uvek ima nade da mu bude bolje i da za sebe ucini nesto bolje. Mi nismo savrseni jer savrsena je samo priroda,sama po sebi. Mi smo slobodni da cinimo sta nam je volja i da sami uredjujemo svoj zivot. Ko hoda tudjim stazama nikada nece imati svoje, nikada se nece moci okrenuti i reci, sa ponosom:,,To sam ja!'', nego ce vecno sakrivati svoju glavu. To sto smo uradili ne mora da bude nesto ogromno, ali mora da bude nase, mora da bude nas izbor i nas put, nasa zelja i nas trud!

Rugati se nekome zato sto je drugaciji je najveci pokazatelj kakva si osoba. Svako od nas treba da gaji svoju individualnost. Malogradjani pogledajte prvo sebe pa onda pricajte nesto o drugima! Niko nije trazio da ima taj zdravstveni problem koji ima. Ljudi treba da shvate da nije sramota imati naocare,protezu,biti u kolicima,pomagati se stapom...-to nije sramota,to je zivot! Svakog ko se ruga drugima treba da se zapita sta njemu fali. Primitivizam i nekultura. Svako treba sebe da prihvati takvog kakav jeste,a ostali treba da ga postuju zbog njegove licnosti a ne medicinskih pomagala! 

Danas je bio, barem ovde u Novom Sadu lep dan. Posle mnogo oblačnih dana, Sunce se napokon udostojilo da nas poseti. Možda nismo zaslužili, pa ono beži od nas, ne znam, ali lepo je videti ga opet. Sa prozora svog stana vidim decu kako se igraju i razmisljam kako je opuštajuće čuti njihovu graju. Uz šoljicu kafe i nekoliko kolačića čitam svoj stari dnevnik. To inače ne radim, ali danas želim da se setim onih starih dana. Dok čekam mamu da mi se javi iz bolnice, to mi je jedina uteha, jedino sećanje na ona vremena koja su sada pobedjena i koja su sada daleko iza mene. Nadam se da ću tako srećan kraj imati kada završim i sa pisanjem ovog dnevnika, jer to će značiti da sam uspešno završila još jedno razdoblje u svom životu. Ovo poršlo o kome čitam, posle mnogo muka završilo se srećno. Ovako kada gledam, danas sa novim mukama, izgleda mi smešno, ali onda to su bile prave muke. Osmeh na lice dolazi od čitanja jednog pisma koje stoji čvrsto zalepljeno na koricama dnevnika. Samo kada se setim tih smešnih i detinjastih zaljubljenih reči i rečenica, srca po koricama, imena napisana sa znakom za sabiranje i slične stvari samo mi daju do znanja koliko sam u stvari odrasla. Iskreno, ne secam se kada sam poslednji put napisala ljubavno pismo, što nije baš pohvalno, možda čako mogu reči da se i ne sećam kada sam poslednji put bila zaljubljena i da sam nekoga stvarno volela kao i taj neko mene. Tada smo se onako najiskrenije ''dečački'' zaljubljivali, a danas od toga nema ništa. Volela bih da sam još uvek dete i da ne znam šta znači imati obaveza i šta je zapravo život, da i dalje mislim kako je život savršen, da ne znam da postoji bolest koja uzima svakim danom nove žrtve. Danas nažalost to znam, znam da ta surova bolest vlada, a kojoj ne znaju uzrok i kako kažu još nema leka. Možda ne bih ni ja još uvek shvatala težinu reči karcinom da se to ne dešava mom bratu. Već dve godine, iz dana u dan njemu je loše i sve gore. Ostao je nepokretan. Gledam sve to i više  ne mogu ni da plačem, jer se iz sveg srca molim da će mi jednom potrčati u zagrljaj i da će moći na svadbi svoje sestre da povede kolo. Nisam ranije shvatala šta znači boriti se za život ali sada shvatam. Shvatam da ono što sam pisala u prošlom dnevniku nije ni malo bilo teško kao ovo danas, i da se samo nadam da ću moći i sada da napišem da smo uspeli, uspeli da pokažemo da smo jači od bolesti i da mi želimo da živimo. Svaka stvar je sada manje bitna od ove, svaka želja je na drugom mestu osim želje da on ozdravi. Primarne i sekundarne stvari poprimile su drugačiju formu i drugačiji oblik. Sreća je nazvana drugačijim imenom a želja i težnja su dobile novo značenje.

Mnogo sam razmisljala na temu srece.  Ne srece kao dobitka na lutriji niti srece u zivotu, vec one srece koja se moze videti kroz osmeh. Ko mene u stvari cini srecnom? Kada tako postavim pitanje mozda i ne bih znala odgovor, ali kada se pitam sta mene cini srecnom, odgovori su vec tu. Ko ili sta, bas se cini kao mala razlika ali nije, veoma je velika. Ako pomislim na to sta me cini srecnom odmah bi rekla da je to muzika i knjiga, ali ko mene cini srecnom? Tu odgovor ne bih odma imala. Ljudi me cesto cine nesrecnom. Oni kao da namerno gledaju da ti nemas osmeh. Nema vise radosti zbog tudje srece, nema vise zelje da neko bude srecan, jer danas se gleda kako povrediti nekoga i skinuti mu osmeh sa lica. Plasim se procitati novine, jer toliko brutalnih ubistava u njima ima koja normalnom coveku izazivaju tugu i osecaj straha. Sve je oko nas postalo zatrovano. Ko zeli u ovom svetu da bude srecan mora da bude lud. 

Nista u zivotu nije lako, ali je lakse onima koji su zdravi. Zdrav covek bi trebao biti srecan, ali danas to je velika retkost.  Svi to donekle znaju, culi su, ili cak pricaju o tome na taj nacin, mogu cak reci propagiraju to a duboko su nesrecni. Ljudi su skloni frazama, pukim recima, a dela zaobilaze. Sve bi to bilo normalno i ne toliko cudo da ljudi to ne znaju, ali znaju. Tek kada dodju u situaciju da im se nesto desi, onda postaju svesni sta su njihove reci znacile  i koliku su one tezinu imale.

 (Dalje)