iveta

Danas je bio, barem ovde u Novom Sadu lep dan. Posle mnogo oblačnih dana, Sunce se napokon udostojilo da nas poseti. Možda nismo zaslužili, pa ono beži od nas, ne znam, ali lepo je videti ga opet. Sa prozora svog stana vidim decu kako se igraju i razmisljam kako je opuštajuće čuti njihovu graju. Uz šoljicu kafe i nekoliko kolačića čitam svoj stari dnevnik. To inače ne radim, ali danas želim da se setim onih starih dana. Dok čekam mamu da mi se javi iz bolnice, to mi je jedina uteha, jedino sećanje na ona vremena koja su sada pobedjena i koja su sada daleko iza mene. Nadam se da ću tako srećan kraj imati kada završim i sa pisanjem ovog dnevnika, jer to će značiti da sam uspešno završila još jedno razdoblje u svom životu. Ovo poršlo o kome čitam, posle mnogo muka završilo se srećno. Ovako kada gledam, danas sa novim mukama, izgleda mi smešno, ali onda to su bile prave muke. Osmeh na lice dolazi od čitanja jednog pisma koje stoji čvrsto zalepljeno na koricama dnevnika. Samo kada se setim tih smešnih i detinjastih zaljubljenih reči i rečenica, srca po koricama, imena napisana sa znakom za sabiranje i slične stvari samo mi daju do znanja koliko sam u stvari odrasla. Iskreno, ne secam se kada sam poslednji put napisala ljubavno pismo, što nije baš pohvalno, možda čako mogu reči da se i ne sećam kada sam poslednji put bila zaljubljena i da sam nekoga stvarno volela kao i taj neko mene. Tada smo se onako najiskrenije ''dečački'' zaljubljivali, a danas od toga nema ništa. Volela bih da sam još uvek dete i da ne znam šta znači imati obaveza i šta je zapravo život, da i dalje mislim kako je život savršen, da ne znam da postoji bolest koja uzima svakim danom nove žrtve. Danas nažalost to znam, znam da ta surova bolest vlada, a kojoj ne znaju uzrok i kako kažu još nema leka. Možda ne bih ni ja još uvek shvatala težinu reči karcinom da se to ne dešava mom bratu. Već dve godine, iz dana u dan njemu je loše i sve gore. Ostao je nepokretan. Gledam sve to i više  ne mogu ni da plačem, jer se iz sveg srca molim da će mi jednom potrčati u zagrljaj i da će moći na svadbi svoje sestre da povede kolo. Nisam ranije shvatala šta znači boriti se za život ali sada shvatam. Shvatam da ono što sam pisala u prošlom dnevniku nije ni malo bilo teško kao ovo danas, i da se samo nadam da ću moći i sada da napišem da smo uspeli, uspeli da pokažemo da smo jači od bolesti i da mi želimo da živimo. Svaka stvar je sada manje bitna od ove, svaka želja je na drugom mestu osim želje da on ozdravi. Primarne i sekundarne stvari poprimile su drugačiju formu i drugačiji oblik. Sreća je nazvana drugačijim imenom a želja i težnja su dobile novo značenje.